Trema kod muzičara kao i rešenje kako da je više nema | Nikola Mirosavić
trema-kod-muzicara.jpg
Jazz edukacija

Trema kod muzičara – kao i rešenje kako da je više nema.

Ako na samu pomisao na reč “trema” osećate vrlo neprijatan osećaj u stomaku znam kako vam je. Ja sam bio veliki tremaroš. Zato sam odlučio da napišem ovaj tekst i da podelim sa vama rešenje iz ličnog iskustva. 

Od svoje 8. Godine života sviram trubu, to je sada već 20 godina aktivnog sviranja. Počeo sam javno da nastupam od drugog razreda osnovne muzičke škole, ali tremu nisam imao odmah. Osvojio sam 8 prvih mesta na festivalima i republičkim takmičenjima u osnovnoj školi i to bez treme. Tremu sam dobio kasnije…

Kako se dobija trema?

Trema kao jedno neopisivo stanje organizma ne može se najpreciznije definisati. Šta je, ko je odakle dolazi i gde se vraća? Ali, postoji rešenje da se i ona prebrodi. A u ovom tekstu ću vam otkriti kako. 

Kada sam prvi put osetio taj osećaj to je bilo nešto skroz nepoznato za mene. Nastalo je kao rezulat straha od nastavnika trube u osnovnoj muzičkoj školi koji je imao totalno pogrešan pristup u određenim situacijama. Nažalost takve stvari mogu da ostave trajne psihičke posledice na učenika. Takođe je nekoliko generacija to isto doživelo. Taman kada sam to prevazišao, isti strah sam doživeo na fakultetu, od asistenta, ali to sam brzo prevazišao jer sam već imao debelo iskustvo sa sličnim stvarima.

Psihološki aspekt nastanka treme.

Nakon završenog fakulteta, redovno sam radio i sa mlađim i sa starijim učenicima. Čak sam imao i priliku da radim sa detetom ometenim u razvoju sa blažim oblikom autizma. To me je dovelo na jedno razmišljanje o tremi koje već dugo obrađujem. 

Shvatio sam da pre zaposlenja u obrazovnoj ustanovi vaspitači (nastavnici-profesori) trebalo bi da prodju ozbiljan zdravstveno psihijatrijsko psihološki pregled, jer rade sa decom. Igraju se sa tuđim životima. Kao negativna posledica pogrešnog pedagoškog pristupa može se desiti trema kao rezultat, a i mnogo gore stvari.

Kod nekih učenika se vikanje nastavnika može završiti pogubno. Dete koje je upisalo muzičku školu ili bilo koju drugu oblast obrazovanja je u jednom osetljivom periodu odrastanja. Ukoliko u tom periodu nastavnik njega galami ili ga ucenjuje ili stalno grdi i viče može ostaviti ozbiljne psihološke posledice. Bio sam žrtva takvih predavača na individualnoj nastavi, kako u školi tako i na fakultetu. Odatle je došla moja trema… Ali sam na vreme shvatio da svojim uspesima zadam povratni udarac njima njihovim neizlečenim kompleksima. Ostali su tu gde jesu, a ja sam nastavio dalje na velike bine i pogazio tremu.

Jedan od načina kako se leči trema?

Dugo sam se borio sa ovim “unutrašnjim đavolom”. Postoje priče: zamisli da si sam, zamisli da nema niko ispred tebe. Zamisli ovo, zamisli ono… Ne! Totalno pogrešan pristup. Jer kada sviraš potrebno je da razmišljaš o tome i o muzici tu kocentracija opada dlanovi se znoje i tu je kraj. 

Trema se leči s ljubavlju!

Moja trema je prestala kada sam seo i razgovarao sa sobom. Dobar smo razgovor obavili Ja i moje unutrašnje ja i došli do zajedničkog rešenja. Trema je prestala kada sam odlučio da me ništa ne zanima šta ko misli i da moram budem siguran u sebe. To na bini to sam ja i ja znam to što znam. Ne mogu da očekujem više jer ne znam više. 

Kako sad to? 

Prestala je kada sam stajao na bini pred 5000 ljudi i kada sam video da ti ljudi srećno aplaudiraju i uživaju u muzici. Niko od njih nije došao tu da lovi moje greške, da gleda da li sam ja pogrešio ili sam odsvirao pogrešan ton. Ne! Ti ljudi su došli da uživaju u muzici u koncertu u nastupu. 

Hej pa čekaj! I ja uživam u muzici. Hej! Pa zašto ne bismo zajedno uživali. Pusti tremu! Hajde da se volimo, muzika nas povezuje! Hajde da ovu koncertnu salu napunimo ljubavlju i jednom dobrom emocijom! Neka se desi eksplozija razmene pozitivne energije. 

Zamislite da imate tremu. I sada da dok vi imate tremu svako može da vam priđe, a vama na čelu piše: Ja imam tremu! 

Pa svako bi vam iz publike rekao: Šta ti je sine? Jesi li normalan kakva trema te je spopala? Pa nisam ja dosao ovde da lovim tvoje greške, ja sam došao da slušam muziku da uživamo u svirci. To što si ti pogrešio, šta ja da ti radim, ja s tim nemam ništa… 

Nakon promene mog pristupa razmišljanja ja sam izašao sam na binu bez “nje”. Hmm nekako sam se osećao usamljeno. Stajao sam pred svim tim ljudima i video da su svi oni došli tu zbog muzike koja sledi. Moj pogled je govorio: Gde ste bre ljudi? Kako ste mi večeras? Ijao kako ćemo večeras da se družimo i uživamo. I tako svirka za svirkom, koncert za koncertom. Trema je ostala iza nas negde u dalekoj prošlosti. Još jedan način kako sam testirao sebe da li ću u toj novoj situaciji imati tremu je bio pre skoro godinu dana. Dobio sam poziv za nov projekat kao i note 10 dana pre koncerta. Orkestar sa kojim nisam nikada svirao u kom nikoga ne znam i jako ozbiljan repertoar. Da li zaista mislite da sam imao vremena da razmišljam o tremi? Postala je jedna apsolutno nebitna činjenica. 

Kada izađete na binu, bitna je muzika, bitni ste vi kao izvođač da se lepo osećate i da se lepo provedete i uživate u tome što radite. Taj iskompleksirani manijak koji je došao da lovi vaše greške i da vas gleda popreko neka odmah napusti salu jer takve osobe nisu za koncertnu salu već za neku drugu ustanovu.